Фолклор (28.3.2023.)

Да ли је ткаља знала шта је откала или како да нит не пукне?!
Прича мора имати почетак, није нужно да има крај. Почетак почиње онда кад љубав пошаље снажан импулс, па
мораш нешто да створиш, иначе ћеш пући.
Ткаља није знала шта је откала, знати није могла ни то да ћу јој дочекати нит и пружити даље.
Не умијем ткати, немам те руке, имам проблем са обичним дугметом, али видим, осјетим, читам, додирујем.
Оним што је имала, дрво и вуну, исписала је прастаре симболе који су и твоји, и моји. Симболи су дивни сакупљачи блага
цијелог свијета, селе се, непримјетно, пратиш траг, али залуташ, јер вријеме је велико, а наша знања и ум за мало су.
Хвала мојој сестри Борка Павловић, Бранко Милишић, Божица Митровић (ми волимо, носимо, она не да! Чува, пере,
опомиње), мојој Петри који су ми помогли да се не изгубим и залутам, онако како знам.
Боје са фотографија заслужују причу о апарату. О томе, други пут.