Поводом 130. рођендана Иве Андрића
На 130. рођендан
Иво Андрић, 9.10.1892.
Је ли још ико волео свет као ја?
Питање је у књизи Знакови поред пута. А и одгвор је у истој:
“Ноћу, кад сви почивају и кад најпосле ваља лећи, ја сам још немиран и пре него што заспим још се трзам од помисли да сада неко, задоцнео и сам, пролази улицама и да бих га могао срести и говорити са њим.”
Сто тридесет је година од рођења Ива Андрића. Јединог, још увијек.
А ето, желим написати да све бива посљедњи пут, па никад више. У октобру се, заједно са Милошем Црњанским и Мешом Селимовићем, вратио са посљедњег јавног наступа, са матинеа у Народном позоришту у Београду. Први посљедњи снијег је пао 16.12. 1974. Хода по стану, докторка мјери крвни притисак од 240. Хитна. У кожну торбу ставља своје ствари и капи за очи. Са улазних врата се враћа и узима књигу Самом себи, Марка Аурелија. С њим је Ерих Кош. Поздравили су се испред болнице. Кошу је дозвољена посјета на одјелу интензивне његе.
Та посјета, посљедњи пут.
- март, 1975.
Тања Милијевић