НАГРАЂЕН РАД МАРИЈЕ ВУЈАСИНОВИЋ
На републичком нивоу такмичења, организованом од стране Црвеног крста Републике Српске, поводом обиљежавања Недеље упозоравања на опасности од мина, наша ученица Марија Вујасиновућ, 2-4 техничар телекомуникација, радом “Заједно против мина”, освојила је одлично 3.мјесто! Честитке Марији и њеној професорици Татјани Милијевић. Захваљујемо се и координатору Омладине Црвеног крста, професору Далибору Турудићу.
“Заједно против мина”
Ја сам мина. Тихо лежим под земљом, годинама. Не дишем, не трепћем, не старим. Вјетар пролази изнад мене, киша ме натапа, сунце ми не допире до лица, али ја постојим. Ја сам пусти остатак рата који је давно завршен, али мени то нико није рекао. Ја сам заборављени војник, без униформе и без стране, али са јасним циљем. Скривена у земљи, слушам кораке. Не разликујем непријатеља од дјетета, војника од сељака који носи дрва или мале дјевојчице која бере цвијеће. У мом свијету нема кривице ни грижње савјести. Ја сам алатка, створена да заустави корак, да промијеним судбину онога ко стане на мене.Да убијем.
Али ко је одредио моју судбину? Да ли икад доносим нешто добро?
Памтим тренутак када су ме ставили у земљу. Рука која ме је закопавала била је уморна, прсти су јој ритмично притискали земљу, као да је све то само посао који треба завршити. Чула сам гласове, шапат, наређења, људе који говоре о правди и враћању неке територије. Ниједна ријеч није била за мене. За мене је било само тама, мирис земље и хладноћа метала. Нисам питала зашто, нисам могла да питам. Само сам била постављена, савршено уклопљена у мрежу тих стаза које су се чиниле важније од сваког живота.
Од тада чекам. Чекам кораке који ће ме пробудити или кораке који ће проћи изнад мене као да ме нема. Сваког дана слушам исти хор, ципеле које журе, точкови који шушкају, дјеца која се играју и пјевају у близини ограде на којој пише забрањено. Мисли су ми постале циклус, сјећање, страх, кривица, туга, па бијес и плач. Никада нисам жељела да будем симбол страха. Да сам имала глас кад су ме правили, рекла бих: „Дајте ми другачију судбину“. Али нисам имала тај луксуз. Створена сам са јасном намјером, сачувати линију, одвратити непријатеља, иако га не видим.Убити оног ко ме додирне.
И заиста, у рату је све било једноставно: црно и бијело, овдје или тамо. Али рат је прошао. Људи су остали, неки са ожиљцима, неки без кућа, а неки без дијелова тијела.Неки нису ни остали. А ја сам остала. Остала сам као мјерило неодговорности и нечије личне користи. Најгоре је то што ја уствари неби смјела да постојим. Ја уништим. Ја одузимам будућност. Кад затворим очи, ако уопште могу затворити очи, видим слике: мали прст који ће заувијек остати оштећен, дијелове тијела расуте по пољу,сузе оних који вриште у очају….
Чујем како се успомена враћа: разговор о домовима, обећања да ће тло бити сигурно након рата, и некоме стварно хоће,али некоме неће, и те ријечи „никад више“. То „никад више“ је постала мој мјерни сат. Ја мјерим колико су људи истинити према томе. Кад пролази вријеме и ништа се не догађа, мој дух (ако га имам) се смрзне у туговању, они су заборавили, а ја остајем. Ја и плач неке мајке. Понекад долази и срам. Срам што носим само страх и бол у себи. Срам што сам створена да одузимам кораке и да у току тог одузимања изгубим и своју могућност да се искупим. Јер шта је искупљење за метал? Да будем разоружана и претворена у нешто друго у споменик, у клупу, у умјетничку статуу која ће говорити потомцима: „Гледајте шта смо радили.“ Желим да будем знак не само страха, већ и учења о нечијем злу и немарности. Страх ми није природан оно што јесам је кутија која служи да изазове страх и бол. Али тај страх је сада усмјерен ка онима који немају никакве везе са изборима који су некад били доношени. То ме чини љутом и тужном истовремено, али ја ту ништа не могу. Љутим се на систем који ме је направио, на људе који су ме закопали и заборавили (или нису), тужна сам зато што повређујем невине хтјела ја то или не.
Понекад, у ноћима када киша тихо куца по земљи, маштам о другом животу. Замислим да сам цвијет да из мене расте нешто што не боли, већ храни. Замислим дјецу која трче по пољу, а не маре за оно што лежи испод. Замислим неке руке које ме неће скривати, већ ће ме претворити у спомен на нешто чему би потомци требало да се смију, а не да плачу. Тај сан ми даје неку врсту топлине која није пука механика, и ако знам да се он никада неће остварити. Али понекад се деси тренутак панике када корак дође превише близу, када се у души појави можда-можда-можда. То „можда“ је оно што ме вуче у мрак. Чекање ме чини оштром и немилосрдном, јер не знам када ће бити крај чекања. Да ли ће неко доћи да ме ископа и однесе? Да ли ће ми показати свјетло, а потом ме раставити на дијелове који ће више служити животу? Или ћу остати овдје, вјечно пригушена, тиха опасност која чека изнад кућног прага?
Знајете, да имам прилику да кажем нешто пред људима рекла бих: не гледајте на мине као на технику или као на чудовиште. Гледајте на њих као на тишину која је резултат ваше одлуке. Ваших руку дјело. Минa је само мјесто на којем те ствари остављају посљедица. Ако желимо раскинути тај ланац, морамо радити заједно: учење у школама, мапирање терена, помоћ жртвама, разне процедуре, али и осјећај колективне одговорности. Ја, мала звијерка од метала, не желим више да будем оглед нечије неодговорности, непажње или мржње према неком народу. Желим да моје тијело буде симбол промјене да једног дана над мојим плочама никне трава, а над мојим сјајем сједе људи и причају о томе како су некада научили да буду људи. Завршим ли онда овде? Можда. Али гласови испод земље су многи и сви говоре исто: не желимо да будемо разлог због ког је нечија будућност скраћена, због кога нека мајка или сестра плачу. Желимо да нас људи пронађу, да нас уклоне и да нас не забораве. То је једини начин да се „никад више“ учини стварним.
